Sami poceci....
Heeej ljudi.. evo mene. Uuuuh, bas sam dugo razmisljala da li da pocinjem uopste pisanje ovog bloga ili ne, a onda ipak nesto u meni je prevagnulo za. I tako pocinjem, nadam se da ce nekome biti interesantno. A meni je to neka vrsta terapije.
Kako poceti, i sta staviti kao uvod? Rec depresija mi je bila poznata, previse cesto sam je cula u mojoj okolini, a ponekad je i sama upotrebljavala, ne znajuci njeno pravo znacenje tj. tezinu te bolesti...
A onda pocinje, krajem novembra 2014, primam telefonski poziv u kojemmi muz javlja da je neko njemu blizak umro. poznavala ga jesam, i bio mi je simpatican ali neke bliskije odnose i nismo imali. Ali ja iz potpuno normalnog stanja prelazim u neko totalno konfuzno, meni nepoznato stanje. Odlazim takva pogubljena u kupovinu, veliki supermarket, okrecem se, tu sam i nisam tu. Neznam sta mi treba, sta hocu. Nabrzaka kupim par sitnica i dolazim na kasu, sa koje bukvalno bezim, plativsi racun. Izlazim van, nedostaje mi vazduha, tesko disem, vruce mi je, hladno mi je. Eeeej sta mi se to desava?
Dolazim kuci, svesna sam okoline ali nekako kao odvojena od nje... ostajem sama sa decom celu nedelju. Dva dana prolaze sasvim normalno... A onda dolazi treci, jutro pocinje ok, odlazim sa decom popodne u park, vracamo se kuci. Dobijam posetu, vodimo normalan razgovor ali ja opet kao da pocinjem da se udaljavam, da nemogu da pratim razgovor, i jedva cekam da ode. Ostajem opet sama sa decom, u mene se neka nervoza uvukla, neki nemir...nemogu da se smirim, nemogu da sedim, sta god da pocnem nemogu da zavrsim. E sad vidim situacija postaje ozbiljna i da su to neki cudni simptomi,necega cemu jos nisam znala ime. Noc prolazi burno, nemogu da zaspim, okrecem se, prevrcem ali nemirno, cudno...molim Boga da umrem, jer sta cu nekome a i sama sebi pomucenog razuma, jer imam osecaj da me upravo razum napusta. Dozivljavam neki cudan dogadjaj, neznam da li je san ili se stvarno desava. U toj mojoj molitvi Bogu da me uzme osecam odjedanput toplinu i vidim ogromnu svetlost i to dozivljavam kao neku ljubav, olaksanje. Jutro stize, ja nikakva, sve ukupno nisam mozda sat spavala. Otpracam decu u skolu, i direkt taksijem do doktora, na psihijatrisko odeljenje. Primaju me, saslusaju i salju me kuci sa recima da je to normalna reakcija na takvu vest, da pokusam da se opustim, radim stvari sto mi prijaju... i dobijam neke tablete za smirenje na biljnoj bazi.
Ok, malo mi je bilo lakse saznavsi da to nije nikakavo ludilo ali opet to nije menjalo moje stanje. I dalje sam bila nemirna, bez mogucnosti da se skoncentrisem, jednostavno sva neka rasejana sa konstantnim pritiskom na zeludac. Hranu vise nisam osecala, glad nisam osecala. Kad bih kuvala za decu jelo mi je smrdilo, povracalo mi se. Pocela sam da gubim na tezini. U tom teskom razdoblju vraca se i moj muz, pa sam mislila valjda ce sad da mi bude lakse. Prvih dan dva mozda i je, ali onda opet isto stanje. Teskoooo. Nikome nista nisam pricala dok nisam osetila da tako vise nemoze, poveravam se muzu, on se trudi da me razume i da mi pomogne ali i sam je zatecen. trajalo je to tako jedno mesec dana i onda dolazi moj rodjendan a ja nikad u zivotu nisam bila u gorem stanju. Moji zovu i ja im kazem, i to me nekako pritiskalo, kako ce oni reagovati, ne u smislu da se bojim reakcije nego dali ce to mirno da prime, bez da se i njima nesto desi. Tatu je bas pogodilo. Plakali smo na telefonu i on i ja. Mama se jos drzala, samo je ona znala koliko joj je tesko u tom momentu. Mucna je to situacija, zelis im pomoci a nemocan si, nemozes sebi pomoci.
Shvatila sam da moram definitivno doktoru da idem. Odlazim kod kucnog doktora, i dobih dijagnozu DEPRESIJA. Ok nekako mi je u tom momentu bilo lakse sto takvo moje stanje ima naziv, sto to nije nikakvo ludilo, i taj dan sam cini mi se mogla da poletim. Naravno dobila sam i tablete sa recima, da se to danas hvala Bogu uspesno leci. Nakon 2-3 nedelje pijenja istih vec bih trebala osetiti poboljsanje.....